PATI SMIT o romanu „Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća H. Murakamija
05.08.2021.
PATI SMIT, muzičar, pesnikinja i umetnica, nedavno je u magazinu „Njujork tajms” objavila tekst pod nazivom „Duboki akordi: San o ljudskim vezama”, u kojem ne skriva izrazitu stvaralačku konekciju s Haruki Murakamijem, svetski priznatim piscem i jednim od najpoznatijih pisaca Geopoetike. Pati Smit u afirmativnom prikazu Murakamijevog romana „Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća” ne može, a da se ne zapita, kakav je efekat imao roman na širi auditorijum i u kom smeru se prostirao horizont očekivanja – da li se čitalačka publika nadala fantastičnom surrealizmu Murakamija ili njegovom specifičnom, prizemnom minimalizmu? Pati Smit tvrdi da, bez obzira na koji se aspekt svog demijurškog bitka oslonio Murakami prilikom pisanja pomenutog romana, „ono nešto” u romanu što neumitno pleni čitaoce leži zakopano u samim temeljima Murakamijevog mističkog iskustva. Poredeći roman „Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća” s prethodnim romanima ovog autora, zaključuje da „Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća” nalikuje romanu „Sputnik ljubav” i „Norveška šuma”, ali da ne pripada u potpunosti ovoj kategoriji. Primetna je slična paleta boja koju tvore paralelni svetovi iz „1Q84”, kao i izvesna krhkost poput one izrazito istaknute u romanu „Kafka na obali”. H. Murakami se izdvaja od drugih velikih pisaca po svom beskrajnom osećaju za muziku i sposobnosti da putem muzike seže do najdubljih metafizičkih bespuća. Poznato je da Murakami svojim romanima poklanja određenu muzičku pozadinu koja zajedno s tekstom čini neraskidivu nit koja biva razumevana sama po sebi. U romanu „Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća” prisutni su melanholični tonovi minijatura iz „Godina hodočašća” F. Lista, u interpretaciji Lazara Bermana. Pati Smit ističe da je roman od dragocene važnosti i novopečenim i iskusnim čitaocima, pre svega zbog dramatičnih trenutaka epifanije, fantastično prenesenih putem nesvakidašnjih jezičkih i stilskih sredstava. Pati Smit izdvaja Tuzukijevo saznanje iz niza mnogih: „nije harmonija ono što spaja srce sa srcem, već su rane te što tvore duboke, neraskidive veze.” Roman nam otkriva jednog sasvim novog Murakamija kojeg nije lako definisati - neizlečivo nemirnog, dvosmislenog i nepokolebljivog u svojim stremljenjima k višim nivoima svesti. Pati Smit završava svoj prikaz porukom koju deli s Murakamijem: završetak je iluzija, samo treptaj oka oluje. Ona poručuje da u životu, kao i u književnosti, ništa nije u potpunosti razrešeno, sve je daleko od zaokruženosti. Jedina zaista važna stvar jeste živeti - jedino tako se može videti šta je ono što sledi.