Džulijan Barns za BBC uoči objavljivanja poslednjeg romana "Odlazim(o)”

20.01.2026.

„Pre neki dan otkrio sam jednu uznemirujuću mogućnost…” To je početna rečenica njegovog novog romana, "Odlazim(o)”. Šta god da je to uznemirujuće izmišljeno otkriće, za njegove verne čitaoce još uznemirujuća je vest da Barns kaže kako više nikada neće napisati roman. Odlazim(o) bi trebalo da bude njegov poslednji

Džulijan Barns sedi za starom električnom pisaćom mašinom u svojoj radnoj sobi na severu Londona.
Uključuje mašinu i zvuk ispuni prostoriju.

„Zujanje koje kaže: ‘Ovde sam kad ti zatrebam. Samo te obaveštavam da sam uključen i spreman’”, tako taj zvuk opisuje ovaj hvaljeni romanopisac.

Pisaća mašina, dodaje on, „odgovara načinu na koji razmišljam kao pisac”, i počinje da udara po tasterima. Čuje se umirujuće klepetanje dok pojedinačna slova u brzom, bučnom nizu udaraju o praznu belu stranicu:

„Pre neki dan otkrio sam jednu uznemirujuću mogućnost…”

To je početna rečenica njegovog novog romana, Odlazim(o).

Šta god da je to uznemirujuće izmišljeno otkriće, za njegove verne čitaoce još uznemirujuća je vest da Barns kaže kako više nikada neće napisati roman.
Odlazim(o) bi trebalo da bude njegov poslednji – a objavljuje se za njegov 80. rođendan.

„Jednostavno osetite kad ste odsvirali sve svoje melodije”, objašnjava Barns. „Dok sam pisao ovu knjigu, pomislio sam kako mi je ona poslednja, ali i da tako treba da bude.”

Da li će mu nedostajati pisanje fikcije?
„Nedostajaće mi, ali u isto vreme bilo bi glupo raditi to ako to ne radim s punim uverenjem… Mislim da je ovo jednostavno ispravna odluka.”

Da li je Odlazim(o) dobra knjiga za oproštaj?
„Mislim da jeste, da“, odgovara on. „Nadam se.”

Barns je već objavio 14 romana, od kojih su tri ekranizovana. Preveden je na 50 jezika i širom sveta prodato je 10 miliona primeraka njegovih dela.
Od kada je Metroland, njegov prvenac, objavljen 1980. godine, popeo se na same vrhove književnosti.

Godine 1983. časopis Granta ga je izabrao kao jednog od 20 najboljih mladih britanskih romanopisaca, a na čuvenoj promotivnoj fotografiji gleda u objektiv zajedno s Martinom Ejmisom, Pet Barker, Rouz Tremejn, Kazuom Išigurom i Ijanom Makjuenom, između ostalih.

Grantin spisak, koji se objavljuje jednom u deceniji, svojevrsni je barometar promena na britanskoj književnoj sceni, a fotografija iz 1983. predstavlja prozivku nekih od najvećih imena.

„Bio sam uzbuđen što pripadam jednoj generaciji romanopisaca, svi mlađi od 40 godina, i svi slavljeni. Bilo je to čudno vreme, jer je to bio trenutak kada je fikcija odjednom postala seksi, a ujedno se odjednom pojavio i novac.”

Barns je 2011. godine osvojio Bukerovu nagradu za svoj 11. roman, Ovo liči na kraj, nakon što je prethodno tri puta bio u užem izboru.

Njegov petnaesti roman, Odlazim(o), na mnogo načina predstavlja klasičnog Barnsa, brišući granice između onoga što je stvarno i onoga što nije.

Opisan kao delom fikcija, delom memoari i delom esej, u svojoj srži donosi ljubavnu priču o paru koji se razilazi još tokom studentskih dana, da bi godinama kasnije ponovo rasplamsao svoju vezu.

Pitamo ga da li su to stvarni ljudi. „To je na meni da znam, a na mom biografu da otkrije”, odgovara Barns, pomalo zagonetno.

Roman pripoveda pisac po imenu Džulijan koji boluje od raka krvi, živi na severu Londona i čija je supruga preminula od tumora na mozgu.

„Ne mislim da je to moje najautobiografskije delo… ali je očigledno veoma lična knjiga”, kaže mi on.

Pravi Džulijan Barns zaista ima rak krvi, a 2008. godine njegova prva supruga, književna agentkinja Pet Kavana, umrla je od tumora na mozgu samo 37 dana nakon postavljanja dijagnoze.

Zastupala je autore poput Džoane Trolop, Roberta Harisa, Margaret Drabl i, više od 20 godina, Ejmisa.

Barns kaže da je „potpuno pomiren” sa sopstvenim rakom i da podržava potpomognuto umiranje, iako, kako naglašava, „to nema veze s mojim rakom”.

„Moje stanje je stabilno i takvim se održava zahvaljujući tome što svakog dana uzimam hemoterapiju.”

Kasnije mi kaže: „Izraz koji sam smislio dok mi je supruga umirala od raka mozga, a ja se borio da sačuvam razum, glasio je: to je samo univerzum koji radi svoje.”

Smrt ga je često zaokupljala u njegovom pisanju. „Smrću se bavim čitavog života, i teorijski i stvarno, i o njoj sam pisao mnogo puta”, piše on u Odlazim(o).

Zanima me zašto je toliko zainteresovan za smrt, a on me pogleda gotovo kao da ne može da shvati to pitanje.

„Mislim da bismo o smrti trebalo više da razmišljamo”, kaže.

Sve do pre otprilike deset godina, noću bi se budio uz vrisak i „sa mišlju o ništavilu, i bio bih već van kreveta, često na odmorištu stepenica, pre nego što bih se zaista razbudio, vičući: ‘Umreću!’”

„Kakav banalan komentar”, kaže on, ali dodaje: „Takav sam po prirodi. To ne znači da ne uživam u životu isto koliko i svi drugi.”

„Zapravo, moglo bi se reći da, ako si svestan da će se sve jednog dana završiti — iznenada, možda, ili posle duge bolesti — više ceniš sate i minute tokom kojih si živ.”

Francusko priznanje

To svakako pruža uvid u um autora koji je svoje pravo ime stekao 1984. godine, trećim romanom Floberov papagaj, o penzionisanom lekaru opsednutom čuvenim francuskim piscem, autorom Gospođe Bovari.

Roman je pokazao Barnsovu sposobnost da na kreativan način spoji činjenice i izmišljeno, kao i njegovo bogato književno znanje svega što je povezano s Francuskom.

Francuska mu je 2017. godine čak dodelila prestižni Orden Legije časti za doprinos književnosti i angažman u promociji francuske kulture.

Kao mladić, kaže Barns, bio je nesiguran u sebe. Želeo je da bude pisac, ali se pitao: „Šta ja uopšte imam da ponudim?”

Tek nakon uspeha Floberovog papagaja počeo je da u pasošu upisuje zanimanje „pisac”. „Bilo je to prokleto divno.”

Barns se, nadaleko poznato, razišao sa Ejmisom, koga je poznavao još od vremena kada su zajedno radili kao novinari u Nju Stejtsmenu sedamdesetih godina, nakon što je Ejmis odbacio Kavanovu kao svoju agentkinju. Pitam ga da li žali zbog tog sukoba. „Ne, nimalo”, glasi odlučan odgovor.

„Prema mojoj supruzi ponašao se nepošteno… Dok uvredu nanetu sebi možeš da oprostiš, mnogo je teže oprostiti uvredu nanetu nekome koga voliš. Tako se naš odnos nikada nije u potpunosti oporavio, ali smo se, pred kraj njegovog života, donekle ponovo zbližili.”

On je i dalje dobar prijatelj sa Makjuenom, koji ga zove telefonom dok snimamo u njegovoj radnoj sobi.
Sedite sa jednim od najvećih živih britanskih romanopisaca, a drugi vam se baš tada javi!

Iako odustaje od objavljivanja romana, Barns će nastaviti da se bavi novinarstvom i kaže mi: „Odbijam da budem pesimističan u vezi sa budućnošću romana”, pozivajući se na nove i raznovrsne generacije pisaca koji se danas objavljuju.

Takođe podržava napore da se obezbedi da dela pisaca ne budu „strugana” od strane veštačke inteligencije bez odgovarajuće naknade.

Uoči intervjua zamolio sam jedan AI čet-bot da napiše uvodni pasus u stilu Džulijana Barnsa. Počeo je ovako:

„Oduvek je verovao da se sećanje ponaša poput učtivog gosta — dolazi kad je pozvan, odlazi kad je zanemaren — ali je u poslednje vreme počelo da se zadržava, ruku gurnutih u džepove, tiho brundajući bez melodije po uglovima njegovog uma.”

Pravi autor to opisuje kao kombinaciju plagijata i banalnosti.

„Da sam ja napisao rečenicu: ‘Oduvek je verovao da se sećanje ponaša poput učtivog gosta’, tu bih stao, jer sve ovo o ‘zadržavanju, rukama u džepovima i bezmelodijskom brundanjem po uglovima uma’ jednostavno je prosto i neukusno.”

U celini, kaže on, taj AI pasus „niti te nasmeje niti te rasplače. Ne dirne te. To je samo pastiš.“

„Potrebno je imati neki zakon koji kaže da ne možeš tek tako da ‘stružeš’ tuđe stvari i onda ih objavljuješ kao originalno delo.”

Analogne metode

Provoditi vreme u društvu čoveka koji je već gotovo 50 godina u samom srcu britanske književne kulture deluje kao melem za dušu.

Sa njegovim pisanjem prvi put sam se susrela početkom devedesetih godina, kada sam pročitala Istoriju sveta u 10½ poglavlja i bila očarana njenim razigranim prepričavanjem događaja iz neočekivanih perspektiva — priču o Nojevoj barci pripoveda drvotočac koji se ušunjao na brod.

Zato je bilo pravo zadovoljstvo videti svesku u kojoj je započeo Odlazim(o), ispunjenu njegovim urednim rukopisom u kojem razrađuje kreativne ideje i mogući dijalog, kao i novinskim isečcima koji su mu rasplamsavali maštu.

Kaže da je oduvek započinjao romane u sveskama, pre nego što bi prvu verziju otkucao na svojoj pouzdanoj pisaćoj mašini, a zatim prešao na računar.

Pitam se zašto naslov knjige Odlazim(o) ima slovo „o” u zagradi.

„Zato što postoji jedan glavni odlazak, a to je naš odlazak iz života, a zatim i nekoliko drugih na koje se u knjizi upućuje — odlasci iz ljubavi i slično.”

Uz osmeh mi kaže da je to „pomalo zagonetan, možda i pomalo iritantan naslov, ali meni se dopada”.

Zapravo, naslov deluje vrlo prikladno. Njegov odlazak je književni trenutak.

„Nedostajaćete mi“, piše on svojim čitaocima pri kraju knjige. „Vaše prisustvo me je radovalo.”