Knjiga eseja o suštinskoj vezi rokenrola i književnosti nastala je iz mnogo skromnijih razloga no što su joj realni dometi. (Možda zato što je njen autor takav: radije bi da ne najavljuje već da doprinosi.) Naime, svaki od tekstova ima svoj konkretan povod; neku godišnjicu, gostovanje autora, objavljivanje knjige ili albuma/CD-a, koncert. Svi oni u zbiru govore o toj produženoj ruci muzike – stihu koji i da hoće nije samo ukras tonu, ili ravnopravni deo tog jedinstva – već samostalna vrednost koja nadilazi muziku i odlazi u trajanje. Paunović upravo piše o vrednostima koje su stečene u prošlosti, a nisu tzv. bolja prošlost. On ih besprekorno i duboko analizira, trezvenom i odmaknutom umnošću i zacementiranom osećajnošću.
Otud ovde veze Blejka i Morisona, ali i Džarmuša; Nobela, Remboa, Ničea, Džojsa sa Dilanom (zato tri teksta o Zimermanu); Lorke, Selindžera, (opet) Džojsa sa Koenom (otud i o ovom zen mudracu po imenu Tihi – tri eseja). Ove počasne građane Herojske Republike prati ešalon važnih: Lu Rid, Bitlsi, Stonsi, Hendriks, Pink Flojd, Bouvi, Baez… Tu su i domaći dobrovoljci: Štulić, Rundek, Kanjevac…Paunović čini čudesnu stvar: on stilom spaja javno sa intimnim, znalačkim bravurama popularno sa književnoteorijskim, duboku prošlost sa tvrdom sadašnjicom. Evo kako to izgleda: „Pravi pesnici rađaju se matori, i umorni od života; neki od njih, međutim, imaju dovoljno sreće i strpljenja da na kraju dočekaju mladost." Rečenica se tiče Lenarda Koena, a mogla bi se, zar ne, ticati bilo kog vrhunskog pesnika sa ložom u istoriji književnosti. Tako Paunović piše ove eseje: kao da ste ih već negde čitali i kada niste. Jer pristali ste na istovremeni unutrašnji i spoljašnji monolog, na šarm znanja, na zavođenje lepotom muzike i književnosti.

Vladislav Bajac