„Ovo je sasvim čudan svet. Iz dana u dan sve je nejasnija granica dokle seže teorija, a odakle počinje stvaran svet. Šta kažeš, Tengo, kako ti, kao pisac, definišeš ono što nazivamo stvarnošću?“ – „Tamo gde zabodeš iglu i poteče crvena krv, to je stvarni svet.“ Proticanje krvi, kao jedini dokaz stvarnog sveta, pravi je murakamijevski slojeviti odgovor na Veliko pitanje. Roman 1Q84 je, pored ostalog, i kritika ubrzanog tempa života, tehnološkog razvoja, nasilja, pohlepe i večite težnje za sticanjem na globalnom i ličnom nivou. Nasuprot samorazarajućoj brzini napretka, postoji i onaj najvažniji segment ljudskog života gde, kako to autor ističe, protok vremena gubi značaj. Izobilje tema i događaja iz prva dva toma, svodi se u ovom trećem na ljubavnu priču u kojoj, nerealno, a ipak moguće, samo jedan dodir ruke ne gubi intenzitet užitka ni posle dvadeset godina odvojenosti. Ljubav u okviru porodice zauzima posebno mesto u ovom romanu o otuđenosti, te treći tom donosi i motiv pomirenja sa ocem, koji je tako dosledno izostajao iz dosadašnjih Murakamijevih dela. Na kraju, bez odgovora baš na sva pitanja, autor nas znalački ostavlja u dilemi da li je u pitanju klasična otvorena naracija, u kojoj se tumačenje prepušta čitaocima, ili su ipak ostavljena odškrinuta vrata za razotkrivanja u nekim budućim delima… „Upravo je Murakamijeva odvažnost da zakorači u nešto još neimenovano ono zbog čega je toliko čitan širom sveta.“ Jomiuri šimbun
Haruki Murakami, jedan od najpoznatijih savremenih japanskih i svetskih pisaca, rođen je 1949. godine u Kjotu (Japan). Dobitnik je više prestižnih književnih nagrada, među kojima su i nagrada „Franc Kafka", nagrada za kratku prozu „Frenk O’Konor" – najznačajnija međunarodna nagrada ovog žanra, nagrada „Jerusalim" za slobodu pojedinca u društvu – najveće priznanje koje se u Izraelu dodeljuje stranim autorima, i danska književna nagrada „Hans Kristijan Andersen".
Do sada je objavio, među ostalim, romane: Fliper (1973), Slušaj pesmu vetra (1979), Potera za ovcom (1982), Okorela zemlja čuda i Kraj sveta (1985), Norveška šuma (1987), Igraj Igraj Igraj (1988), Južno od granice, zapadno od sunca (1992), Hronika ptice na navijanje (1994), Sputnik ljubav (1999), Kafka na obali mora (2002), Kad padne noć (2004), 1Q84 u tri toma (2009), Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća (2013) i Ubistvo Komtura (2017); knjige priča: Ponovni napad na pekaru (1993), Posle potresa (2000), Tokijske misterije (2005), Muškarci bez žene (2014) i Prvo lice jednine (2020); knjigu sećanja O čemu govorim kad govorim o trčanju (2007); knjigu eseja Pisac kao profesija (2015) i dokumentarističku knjigu Metro (1997/98).
Prevodio je na japanski Ficdžeralda, Karvera, Irvinga, Selindžera i druge američke pisce.
Nakon višegodišnjih perioda provedenih u Americi i Evropi, sada živi u Japanu, a angažovan je kao gostujući profesor na Univerzitetu Prinston u SAD.
