Poslednji roman Pola Ostera, Baumgartner, kritičari su pre svega predstavili kao prozu koja se bavi starenjem, sećanjem i gubicima. Ali za njegovog protagonistu, Saja Baumgartnera, profesora filozofije i etike na Prinstonu, koji se nalazi na kraju svog profesionalnog puta, one su povod za pokušaj da se nastavi dalje. Onog dalje, iz Nemuštog Samjuela Beketa: „Ne mogu dalje. Idem dalje“. Starenje je tu da bi Baumgartner naučio da uvažava nove zakonomernosti svog tela, što on i čini, mada ponekad pravi grube, smešne i trapave greške.

Oster koristi svoj dar, i potrebu, za fizičkom komedijom, jer telo je tu da nam se naruga kad umislimo da za nas ograničenja nema. Povodom starenja, Oster je voleo da citira svog prijatelja, američkog pesnika Džordža Openhajmera koji je za starenje rekao: čudo kako se to dogodilo jednom malom dečaku! Ta starost u kojoj zatičemo junaka romana nije naročito duboka, ona više zastrašuje brojevima, Osterovim omiljenim linijama za iscrtavanje vremenskih mapa: godine rođenja, odlaska na studije, ključnih susreta s najdragocenijim osobama, i šire, godine istorijski važnih dešavanja koje utiču na njegove junake. Ali sve je to zapravo periferno, sva ta fakta su samo sigurnosni planinarski klinovi da se njegov junak ne bi survao u ambis ličnih i kolektivnih sećanja, parališućih gubitaka i nesavladivog bola. Oni su za njega materijalni dokaz da postoji i da shvata svet oko sebe. I ništa više. Život je ono što on pokušava da izvede u svojoj unutrašnjosti, izvan vremenskih tokova, jer je sve ono što je njegov život držalo na okupu nestalo u vodama kod Kejp Koda, u trenutku stradanja njegove supruge. Tada počinje Baumgartnerovo preispitivanje koje ga uvlači u neobične, ponekad neočekivane tokove.

Vedrina i tama, humor i tragika, ali i potreba za ljubavlju i zajedništvom, boje ovu priču čiji je kraj takav da sve može krenuti ispocetka.

Ivana Đurić Paunović