I danas je među mladima u Japanu najčitanija Murakamijeva knjiga, još od objavljivanja 1987, upravo Norveška šuma. Ona je svog autora učinila superzvezdom u domovini i obezbedila mu široku popularnost u čitavom svetu.
Radnja romana smeštena je u Tokio kasnih šezdesetih, u vreme kad su japanski studenti, kao i njihove kolege mnogih drugih nacija u svojim zemljama, protestovali protiv sopstvenih režima. Ova pomalo nostalgična pozadina, osim što odslikava atmosferu svetskog bunta, predstavlja kulise za jednu „običnu” ljubavnu priču. Reč pod navodnicima označava ono u čemu je Murakami majstor bez premca: suptilni poznavalac ljudskog srca, dilema i strasti koje donose ljubavni jadi.
Naslov knjige je direktna asocijacija uz japanski prevod pesme Norwegian Wood, Bitlsa, to jest Džona Lenona.
„Norveška šuma… ne samo da pokazuje nego i dokazuje autorovu genijalnost.“
Chicago Tribune
„Murakami uspeva da uhvati otkucaje srca svoje generacije i da čitaoca u njih toliko uvuče da ovaj zažali što je priči došao kraj.“
The Baltimore Sun
Kritičari za Norvešku šumu kažu da je to vino iz najbolje berbe vinogradara Murakamija.
Haruki Murakami, jedan od najpoznatijih savremenih japanskih i svetskih pisaca, rođen je 1949. godine u Kjotu (Japan). Dobitnik je više prestižnih književnih nagrada, među kojima su i nagrada „Franc Kafka", nagrada za kratku prozu „Frenk O’Konor" – najznačajnija međunarodna nagrada ovog žanra, nagrada „Jerusalim" za slobodu pojedinca u društvu – najveće priznanje koje se u Izraelu dodeljuje stranim autorima, i danska književna nagrada „Hans Kristijan Andersen".
Do sada je objavio, među ostalim, romane: Fliper (1973), Slušaj pesmu vetra (1979), Potera za ovcom (1982), Okorela zemlja čuda i Kraj sveta (1985), Norveška šuma (1987), Igraj Igraj Igraj (1988), Južno od granice, zapadno od sunca (1992), Hronika ptice na navijanje (1994), Sputnik ljubav (1999), Kafka na obali mora (2002), Kad padne noć (2004), 1Q84 u tri toma (2009), Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća (2013) i Ubistvo Komtura (2017); knjige priča: Ponovni napad na pekaru (1993), Posle potresa (2000), Tokijske misterije (2005), Muškarci bez žene (2014) i Prvo lice jednine (2020); knjigu sećanja O čemu govorim kad govorim o trčanju (2007); knjigu eseja Pisac kao profesija (2015) i dokumentarističku knjigu Metro (1997/98).
Prevodio je na japanski Ficdžeralda, Karvera, Irvinga, Selindžera i druge američke pisce.
Nakon višegodišnjih perioda provedenih u Americi i Evropi, sada živi u Japanu, a angažovan je kao gostujući profesor na Univerzitetu Prinston u SAD.
