U gotovo autobiografskom romanu Lopov, špijun i ubica Jurij Bujda priznaje da pisac špijunira i prisluškuje, krade tuđe osobine i reči, a zatim, da bi zaustavio lep trenutak, kako je govorio Gete, sve to stavlja na papir i ono što je živo ubija radi lepote. To jest, pisac je – lopov, špijun i ubica.
I ovu knjigu je napisao takav lopov, špijun i ubica. Nju čine dva povezana dela: novela Otrov i med i ciklus priča Osorjinske hronike. Kad se Tati, glavna junakinja novele, čuvarka doma Osorjinih, nađe u okolnostima krimi-priče, bez obzira na nelagodnost koju oseća, ona ne postupa kao jednodimenzionalni lik karakterističan za detektivski žanr. Ali, kako kaže jedan od junaka novele, ”I Herkul Poaro bi se, verovatno, osećao nelagodno u „Zločinu i kazni”. Zločin ostaje bez kazne, jer srce zapoveda preuzimanje tuđe krivice za počinjeno ubistvo da bi se ”otrov pretvorio u med”, a krivica oslobodila prokletstva i preobrazila u ljubav.
Ako se novela Otrov i med uslovno može čitati kao detektivski roman, ciklus priča Osorjinske hronike mogao bi, takođe uslovno, da se čita kao horor: na primeru porodice Osorjin ispričana je bogata i strašna istorija Rusije, pozlaćena mitom, ispisana krvlju i suzama, surovo i, u isti mah, s humorom, počevši od Kijevske Rusije, preko potresne priče o slonu Ivana Groznog i drugim divnim i jezivim junacima, do priče o Osorjinu, oksfordskom profesoru i serijskom ubici.”
Mirjana Grbić
Jurij Bujda (1954), rođen je u Znamensku, selu u ruskoj Kalinjingradskoj oblasti. Posle završenih studija na Kalinjingradskom univerzitetu počeo je da se bavi novinarstvom. Objavljuje od 1991. godine, po dolasku u Moskvu, a nastavio je da radi u novinama i časopisima. Njegovu apsurdnu, u načelu citatnu, prozu, koja teži stvaranju novih, fantazmagoričnih realnosti, kritičari dovode u vezu s Palisandrijom Saše Sokolova i Markesovim romanima, posmatrajući sve kroz reminiscentne spletove iz Zapisa iz podzemlja Dostojevskog i Gogoljevog Šinjela. Napisao je stotine priča, objavljenih u nekoliko izvanrednih zbirki (Skela preko Jordana, Pre oblak nego ptica, Pruska nevesta, Gospođa moja leva ruka), kao i više romana (Don Domino, Treće srce, Lavovi i ljiljani, Otrov i med (Geopoetika, 2016), Jermo, Lopov, špijun i ubica, Modra krv (Geopoetika, 2023), Džungle, Cejlon, Napuštajući Arkadiju, Staljen, Peto carstvo, Vrtovi Viverne). Živi u Moskvi i zaposlen je u novinskoj kući „Komersant“.
Neke njegove priče poslužile su kao podloga za predstave moskovskog pozorišta Et cetera, pozorišta Teatar D iz Kalinjingrada i pozorišne grupe Theatre O iz Londona. Po romanu Lopov, špijun i ubica u Rusiji je snimljen igrani film. Bujdina dela su gotovo uvek u najužem izboru za velike književne nagrade (dobitnik je nagrade „Velika knjiga“, nagrade „Apolon Grigorjev“, kao i većeg broja nagrada književnih časopisa), ali on ipak, pola u šali, pola ozbiljno, sebe naziva „podstanarom podstanarovog podstanara“ u savremenoj ruskoj književnosti. Iako mnogo piše i svake godine objavljuje, drži se po strani od nagrada i kolega pisaca. Najvećom nagradom za svoj trud smatra milione čitalaca ne samo u Rusiji (gde je 2011. za roman Modra krv dobio Nagradu čitalaca), već i u Evropi i svetu, jer su knjige Jurija Bujde prevedene na francuski, engleski, estonski, poljski, mađarski, slovački, finski, nemački, japanski, srpski…
