Malo je romana, a posebno prvenaca, koji suvereno nastupaju sa položaja zavičajne topografije, a sveopšteg dometa, u spoju lokalnog i globalnog, urbanog i ruralnog – od Beograda do Guče i nazad. Put od istine jednog vremena i zemlje koja je slavila iluziju, preko laži, do neizvesnog sutra. Ako ta država nije sazrela, junaci knjige jesu. A opet, njihov je svet u dubokoj krizi, sa mogućim srećnim završetkom. Makar privremeno.
Duhovita pričljivost, gradski žargon, statičan roud roman koji koči u mestu, obični životi u previranju, mlada pamet, rokenrol… Mnoštvo toga. Otud je ovo hronika Puta, sve od poezije Volta Vitmana („U sebi nosim mnoštva“) 1855, preko Vudija Gatrija („Nova mnoštva“) 1952, pa Džeja Ferara (muzike „Nova mnoštva“) 2012, do Boba Dilana („U sebi nosim mnoštva“) 2020.
Pametna, vrcava i mudra knjiga, koja bi da zavara. Ali joj vreme neće dati, tako što će trajati.
Vladislav Bajac
„Možda nismo sekvoja nego žbun“, kaže Nebojša Broćić u svom prvom romanu melanholične fragmentarike – ili još preciznije, melanholične hronološke flaneristike, eklektičke šetnje sopstvenom životnom topografijom.
„Stil je čovek“, čuvena je rečenica na koju se pozivaju Strank i Vajt, legendarni autori jedne od najpoznatijih knjižica o dobrom pisanju. Broćin roman zvuči kako može da zvuči svođenje životnih računa doktora pozorišne režije, jednog od najboljih žurka-majstora u gradu, negde oko Cvetkove pijace, na mestu svog detinjstva, razmišljajući o svemu što je bilo, što nije bilo i što je moglo da bude… Energija i jezik beogradske jugoslovenske žurke pomešane sa usamljenim sedenjem na verandi koja gleda na gornjobeogradske mansarde; ‘world-weary’, što kažu Englezi.
Bekmanovski kolokvijalni jezik, svakodnevni likovi sa dubljim istinama, naizgled trivijalni životi koji u sebi kriju dublje smislove. „Postmoderna?“, kaže jedan od njih, „Da, da, znam... to je ono kada nije važno šta se radi, nego šta se priča.“
Vreme je konobar života koji isporučuje račun; Broćin roman gleda u taj ceh i razmišlja da li je ostalo za bakšiš, pre puta za fajront…
Lazar Džamić
Nebojša Broćić (Beograd, 1966), pozorišni reditelj, dramski pisac i doktor umetnosti, diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a doktorske umetničke studije pozorišne režije završio je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Tokom karijere režirao je više od trideset predstava u Beogradu i regionu, za koje je osvojio više nagrada. Bio je stalni reditelj u Teatru poezije – Scena Crnjanski, osnivač nekoliko nezavisnih pozorišnih trupa, a trenutno je predsednik Upravnog odbora Malog pozorišta „Duško Radović“. Član je Udruženja dramskih umetnika Srbije.
Autor je više izvedenih dramskih tekstova. Objavljivao je teatrološke radove u publikacijama Matice srpske (čiji je pridruženi član) i festivala INFANT, a redovno piše za nedeljnik Vreme. Paralelno sa rediteljskim i književnim radom, bio je autor i voditelj radio-emisija i podkasta iz oblasti kulture.
