Do sada znan javnosti kao prevodilac nobelovaca Žozea Saramaga na srpski jezik i Ive Andrića na portugalski jezik, Dejan Tiago Stanković oprobao se i u sopstvenom pisanju.
Pred nama je knjiga priča nastala kao zbir dvodecenijskog iskustva provedenog u Lisabonu. (Od dvadeset ovde objavljenih priča, šest je prvobitno napisano na portugalskom pa prevedeno, kako autor kaže, na „maternji jezik“). Stanković je, za prvu autorsku knjigu, iznenađujuće sigurnom rukom i šarmantnom literarnom oslobođenošću ispisao storije iz viševekovne istorije kao i sadašnjeg doba prestonice ove nekada svetske sile. I upravo taj skok iz imperijalne prošlosti u građansku realnost jeste virtuoznost ovih priča. Dejan Stanković je vešt posmatrač sa smislom za humor, pomoću kojeg zdušno širi svoju tematsku raznovrsnost i dublje svedoči o ovoj sredini i njenoj kulturi.
Ovo je knjiga koja vas nepogrešivo podseća na ponekad potisnutu istinu da je zadatak književnosti i uživanje u čitanju.

 „Da li je deda ili je baba? Znakovi su kontradiktorni. Po kvrgavim kolenima i velikim patikama reklo bi se da je deda... Po depiliranim nogama i razmazanoj šminci, baba je. Po izrasloj bradi misliš deda, po očupanim obrvama čini ti se baba. Po glasu deda, po gestikulaciji manikiranih ruku baba... Ima Adamovu jabučicu! Deda je! Doduše, zbabljen.“

 „Znate li da je ovde jednom bio dvoboj između nosoroga i slona, verovatno jedini ikada priređen?! Borbe ljudi i bikova, vojne parade, povorke grešnika i osuđenika na putu ka lomači bile su redovan prizor. Tu se trgovalo začinima, dragocenostima, crnim robljem. Odmah dole, na reci, pristajali su brodovi iz Afrike, Indije i Amerika. Sa zapadne strane trga stajao je kraljevski dvor iz koga se vladalo bliskim i dalekim krajevima, s ove i one strane mora, carstvom u kome sunce nije zalazilo. Od svega toga opstalo je samo ime Terreiro do Paço.“