Henrik Ibzen (1828-1906) je norveški književnik čije drame predstavljaju najveći doprinos norveške književnosti svetskoj. Napustio je Norvešku 1864. godine i nakon 27 godina provedenih naizmenično u Italiji i Nemačkoj, vratio se u zemlju stekavši svetski ugled. U Norveškoj je napisao svoje poslednje četiri drame, a 1900. godine je doživeo prvi od serije moždanih udara i od tada bio uglavnom van javnosti. U prvom stvaralačkom periodu preovlađuje nacionalni romantizam, koga se on postepeno oslobađa.

Glavna dela ovog perioda su: Pretendenti na presto (1863), delo prožeto sumnjom u pesnički poziv, sumnjom koja će, uz sukob želja i mogućnosti, ostati osnovni motiv njegovog celokupnog stvaralaštva. Taj period završava dramom Brand (1866), u kojoj autor izlaže etički kredo „sve ili ništa", radikalan ali apstraktan zahtev koji se nije odnosio ni na kakvu konkretnu društvenu akciju, i dramom Per Gint (1867), najsloženijim delom norveške književnosti, ujedno i poslednjom dramom koju je napisao u stihu. Dramom Savez mladih (1869), sa tematikom iz savremenog života, Ibzen najavljuje svoju kritičko-realističku fazu koju čine Stubovi društva (1877) (kritika bezočnosti građanskog društva), Lutkina kuća (1879) (kritika položaja žene u društvu), Aveti (1881) (problem krivice i praštanja) i Narodni neprijatelj (1882) (gušenje istine koja smeta građanskom sloju). Te četiri drame je napisao pod uticajem stava danskog kritičara Georga Brandesa i njegovog poziva na stvaranje društveno angažovane književnosti, i njima je izazvao veliku pažnju. Njih povezuje oštra kritika dvostrukog morala. Zbog njegove oštre osude licemerja i nekih ključnih vrednosti građanskog društva, kao što su brak i volja većine, nordijska pozorišta su odbijala da igraju više njegovih komada. Za prvo izvođenje Lutkine kuće u Nemačkoj, morao je da napiše nov završetak u kome se Nora sa pokajanjem vraća mužu i deci, dok su Aveti prvo izvedene 1882. godine u Čikagu, a tek 1890. godine u Bergenu u Norveškoj.

Sredinom osamdesetih godina devetnaestog veka njegove drame se više usredsređuju na pojedinca i njegovu sudbinu sa bitnim elementima simbolizma. Te poslednje drame, ukupno osam, često se nazivaju psihološkim. U njima sukob sna i stvarnosti postaje nerazrešiv. U Divljoj patki (1884) izlaz je u bekstvu u svet mašte, u Rosmersholmu (1886) izlaz je samoubistvo. Sličan krug motiva povezuje njegove sledeće drame: Gospođa s mora (1888), Heda Gabler (1890), Graditelj Sulnes (1892), Mali Ejolf (1894), Jun Gabriel Borkman (1896) i Kad se mrtvi probudimo (1899). U poslednjim dramama se vraća temi smisla umetničkog poziva uvek iznova preispitujući da li je vredno žrtvovati stvarni život zarad umetnosti. Njegov dramski opus značio je izuzetno mnogo za razvoj evropske i svetske realističke drame sa temama iz građanskog života, a taj se uticaj oseća i danas.
O popularnosti i značaju Ibzenovog dela govori podatak da su se njegove drame 1877. godine igrale u pet pozorišta u Berlinu u jednoj jedinoj nedelji.
Njegova poezija je ostala manje zapažena iako u njoj ima izvanrednih stihova.