Astronomija definiše tamnu materiju kao nevidljivu supstancu koja se prepoznaje samo po svojim efektima. Istoimena zbirka poznate slovenačke književnice napisana je preciznim, kontrolisanim jezikom, bez bilo kakvog nagoveštaj da će uspeti da se otrgne iz carstva tišine. Mojca Kumerdej izbegava direktne, šokantne upade u svakodnevicu, ali s druge strane uvodi autentične, polifone glasove, obeležene često dramatičnim događajima. Sa istančanim osećanjem za psihološka prelamanja i nijanse, autorka otkriva tanku liniju između lične slobode i različitih pokušaja koegzistencije u društvu koje ne trpi odstupanja ili kreativnost i teži da ljudsko biće svede na nivo serijskog broja, robota ili puke biološke materije. U središtu autorkine pažnje nalazi se ljudsko telo koje pokušava da erosom nadiđe tanatos, suočavajući se, neprestano, u tom pokušaju, sa sopstvenim granicama i prolaznošću. Pored analitičke oštrine i bogatstva svog rafiniranog, briljantnog jezika, Mojca Kumerdej u svet slovenačke proze donosi još jednu retku dragocenost, a to je – inteligentan humor.
„Kao što je u vasioni neshvatljiva i neulovljiva tamna materija, tako je i u psihi junaka druge zbirke kratkih priča Mojce Kumerdej sve puno stvari koje su čak i njima samima nepoznate, neosvetljene. U pitanju su tajne i potisnute emocije koje neprimetno ključaju pod površinom svakodnevice i samo čekaju da isplivaju, i u svom radikalnom, iznenađujućem obliku.“
Mladina
„Granična stanja muškarca, žene, devojčice, serijskog ubice, špijuna, onih sa rubova društva, Mojca Kumerdej zapisuje preciznim, izbrušenim jezikom koji je često pun humora, i koji se iz priče u priču lako prilagođava i čitaoca uvek iznova ispunjava željom da nastavi sa čitanjem. No lepota ove knjige upravo je u tome da inteligentno locira, osvetli tamnu materiju ljudskosti, poslužimo li se ovom metaforom, ali da istovremeno ne pokušava da je odstrani.“
Delo
Mojca Kumerdej, spisateljica, filozofkinja, publicistkinja i umetnička kritičarka, rođena je u Ljubljani, u kojoj je na Filozofskom fakultetu završila studije filozofije i sociologije kulture. Pored beletristike, piše i tekstove iz oblasti teorije književnosti, publicističke tekstove, kao i kritičke tekstove o savremenom plesu, performansu i intermedijskoj umetnosti.
Njen prvi roman, Krštenje nad Triglavom, objavljen je 2001. godine, a nekoliko godina kasnije objavljuje zbirke kratkih priča Fragma (2003) i Tamna materija (2011, Geopoetika, 2015), u kojima kroz perspektive raznovrsnih likova, oštro, precizno i povremeno duhovito otkriva unutrašnje rubove svakog pojedinca savremenog društva. Njene priče prevedene su na mnoge strane jezike i objavljene u slovenačkim i inostranim književnim časopisima i antologijama.
Za kratku priču „Pod površinom" 2006. godine, na Međunarodnom festivalu Vilenica, dobila je nagradu Kristal Vilenice. Po pričama iz zbirke Fragma studenti filmske režije ljubljanske akademije AGRFTV snimili su kratke TV drame. Za Hronosovu žetvu, njen drugi roman, dobila je Prešernovu nagradu 2017. godine.
Autorka nudi odgovor na pitanje kada i gde je bilo posejano seme stereotipne slike naroda: salomivog i sluganskog Slovenca. Upravo u vremenu koje je obeležio konačan obračun sa svojima, koji drugačije misle, u obliku proganjanja protestanata i, u konačnoj fazi, njihovog konvertitstva, promišljenog okretanja ka „bezbednom" katoličanstvu... Da je roman, uprkos istorijskoj temi, čvrsto usidren i u našu današnjicu, potvrđuje i upotreba neprijateljskog govora, koji preovlađujuće katoličko seosko stanovništvo usmerava ka svim drugačije mislećim, i koji podseća na govor kojim potomci naroda, koji je padao u kolektivni delirijum dok su se žene spaljivale na lomačama, još uvek, i 400 godina kasnije, udaraju po Jevrejima, Romima, izbeglicama, migrantima, homoseksualcima, a na kraju krajeva, ponovo i po savremenim vešticama: ženama koje se odluče na abortus... Moralna panika, pogromi i proračunato podređivanje nisu nova pojava. Teza Hronosove žetve jeste da vreme žanje samo ljude, ali ne i ideje i vrednosti koje se prenose s generacije u generaciju.
Mojca Pišek, Dnevnik
