Hronika sumnje vedra je i mračna priča nastala iz vjere da se sva naša književnost i poezija zateknu u dokumentu, u nizu faktografskih činjenica o jednome odživljenom porodičnom životu, a onda i o životu jedne iščezle zemlje. Vladislav Bajac pripovijeda priču o odrastanju, sazrijevanju i dekadenciji, o propadanju jednoga svijeta i o njegovim svijetlim vrhuncima, o tonovima i ritmovima jedne epohe, o veličanstvenim i metastazirajućim zabludama očeva i o dubokom nerazumijevanju sinova – onih po čijim će se glavama i dušama stropoštati očinski svijet. Hronika sumnje Bajčev je „Jučerašnji svijet“, samo što Bajac, ipak, nije Stefan Zweig. A ni Jugoslavija, bit će, ipak nije Austrougarska. Za razliku od Zweigovih, naše su iluzije, ipak, lokalne. Ali nipošto nisu manje literarne, a ni manje tragične. Iza njih, tih iluzija, ovako kako ih pripovijeda Bajac, kao da se u odjeku čuje stih ubogog pjesnika: „Najlepše pevaju zablude.“ To je nevidljiv moto Hronika sumnje.
Ali da se razumijemo: ovo nije još jedan porodični leksikon jugonostalgije. Sve suprotno od toga. Pisac se silno trudi da depatetizira svoju priču, da pobjegne od sentimenta, da tako spasi sebe spašavajući svoj tekst. Tako bježi u neobične konstrukcije, o Ja govori u trećem licu, ograđuje se svim ogradama što mu ih srpska gramatika pruža, što Hronici sumnje daje na začudnosti. A onda i na žalovanju. I na veselju.
Miljenko Jergović
Vladislav Bajac, rođen u Beogradu 1954. godine, pisac i izdavač, studirao je književnost na Filološkom fakultetu, Odsek za jugoslovensku sa opštom književnošću. Bavio se novinarstvom i književnim prevođenjem sa engleskog jezika. Preveo je i priredio knjige: Pesnici bit generacije (1979), Zen priče (1980), Snaga robova,Lenarda Koena (1981), čitanka Najnovija beogradska priča (sa Borom Đokovićem, 1981), Čan priče (1982), Trip – Vodič kroz savremenu američku poeziju (sa Vladimirom Kopiclom, 1983), Šta ja radim ovde, L. Koena (1987), Zen pesme Muso Kokušija (1992).
Autor je pesničkih zbirki Koji put vodi do ljudi (1972) i Put haiku (1988); knjiga priča: Evropa na leđima bika (1988), Podmetači za snove, Geopoetičke basne (1992) i Gastronomadske priče (2012); romana: Knjiga o bambusu (1989), Crna kutija, Utopija o naknadnoj stvarnosti (1993), Druid iz Sindiduna (1998), Bekstvo od biografije, Život u osam imena (2001), Evropa ekspres, Roman u pričama (2003), Hamam Balkanija, Roman i druge priče (2008) i Hronika sumnje (Geopoetika, 2016).
Dobitnik je nagrade Itoen za haiku poeziju na svetskom konkursu u Tokiju, Japan 1991. i 1993. godine; stipendije Fondacije „Borislav Pekić" 1993; nagrade „Stevan Pešić" za najbolju proznu knjigu 1995; nagrade „Šesti april" za najbolji roman o Beogradu; nagrade Fondacije „Branko Ćopić" pri SANU za najbolju knjigu godine, kao i priznanja „Zlatni bestseler", 1998, „Knjiga godine" lista Večernje novosti, 1998; „Hit Libris" za 2001; međunarodne nagrade „Zlatni prsten" za stvaralački opus, Skoplje, Makedonija 2004; međunarodne književne nagrade „Balkanika" za najbolju knjigu objavljenu na nekom od balkanskih jezika u 2007. i 2008; nagrade „Zlatni Hit Liber" RTS i emisije Hit Libris za jednu od deset najtraženijih knjiga u Srbiji u 2008; nagrade „Isidora Sekulić" za knjigu godine, 2008; nagrade „Kočićevo pero" i „Kočićeva knjiga", Banjaluka, BiH 2010; „Ramonda Serbica", nagrade za životno delo, 2012; „Prozart" nagrade za afirmaciju balkanske književnosti, Skoplje, Makedonija 2013; nagrade Special Book Award of China za doprinos kineskoj kulturi u svetu, 2014. u Pekingu; nagrade „Dimitrije Mitrinović", 2015; nagrade „Meša Selimović" za 2016. godinu za Hroniku sumnje.
Nosilac Ordena za zasluge u rangu Zapovednika Kraljevine Norveške.
Prvi roman Vladislava Bajca uvršten je u 25 romana decenije u Jugoslaviji 1990. Knjige su mu bile u najužem izboru za NIN-ovu nagradu za 1989, 1998, 2001. i 2008. godinu, kao i za nagradu „Meša Selimović" 1998. Nominovan je za IMPAK Dablin književnu nagradu 2011. Bio je u najužem izboru za Književnu nagradu Atine za najbolju stranu knjigu 2012.
Knjige su mu prevedene na dvadeset svetskih jezika.
Potpredsednik Srpskog PEN-a od 2006. do 2010. godine; osnivač je i glavni urednik izdavače kuće Geopoetika (1993).
