Šum vremena je roman u kome je svaka sličnost sa stvarnim likovima namerna, ali i potpuno nevažna: jer, Džulijan Barns ne piše biografiju proslavljenog ruskog kompozitora, već pre svega priču o odnosu umetnosti i vlasti, umetnosti i ideologije, umetnosti i umetnika. Umetnik je u ovom slučaju Dmitrij Šostakovič; njegov put od slave do nemilosti i natrag, do slave koja je u međuvremenu izgubila smisao, okosnica je povesti u kojoj Barns još jednom na način po mnogo čemu jedinstven u savremenoj svetskoj književnosti prepliće istoriju i imaginaciju, opšteljudsko i sasvim lično, vodeći nas neminovnom zaključku: strašnija od bolne i preduge istorije može biti jedino sudbina pojedinca u njenom kovitlacu. Onog pojedinca, na primer, koji sa spakovanim koferom iz noći u noć čeka lift, s potajnom nadom da metalna šklopocija nikad neće doći. Tom slikom počinje Šum vremena: ono što sledi je istorija. Ili nešto još veće i značajnije: izmaštana priča.
Zoran Paunović
„Remek-delo biografske fikcije… Veličanstven roman… Bogat izuzetnim, intimnim detaljima. Snažan roman o celoživotnoj borbi čovekove savesti, umetnosti i neumitnih zahteva totalitarizma.“
Observer
„Barnsov mračni, briljantni novi roman otvara scena nalik Čehovljevim pričama… Ova elegantno komponovana fikciona meditacija pruža novi pogled na životne sudare muzičkog genija i njegove kompromise s političkim moćnicima.“
Sunday Times
Džulijan Barns je rođen u Engleskoj, u Lesteru, 19. januara 1946. godine. Dobio je više prestižnih nagrada i priznanja: nagradu Samerset Mom (Metrolend, 1981); Bukerovu nagradu (Ovo liči na kraj, 2011) za koju je ranije tri puta bio nominovan (Floberov papagaj, 1984, Engleska, Engleska, 1998. i Artur & Džordž, 2005); nagradu Memorijala Džefrija Fabera (Floberov papagaj, 1985); Pri Medisis (Floberov papagaj, 1986); nagradu E. M. Forster, koju dodeljuju Američka akademija i Institut za umetnost i književnost (1986); Gutenbergovu nagradu (1987); nagradu Grincane Kavur (Italija, 1988) i Pri Femina (Troje, 1992). Barns je proglašen vitezom (1988), potom oficirom (1995) i komandirom francuskog Reda umetnosti i književnosti (2004). FVS fondacija mu je 1993. dodelila Šekspirovu nagradu, a 2004. osvojio je Austrijsku državnu nagradu za evropsku književnost. Nagradu Dejvid Koen za životno delo dobio je 2011. godine. Dobitnik je nagrade Sandej tajmsa za izuzetna dostignuća u književnosti, 2013. godine, kao i nagrade Sinklar 2015. godine, dodeljene na prvoj svečanosti u čast Karen Bliksen. Godine 2016, Američka akademija umetnosti i književnosti dodelila je Barnsu status počasnog člana iz inostranstva. Nosilac je ordena Legije časti kojim ga je odlikovala francuska vlada 2017. godine. Jerusalimsku nagradu za literarna dostignuća na polju slobode pojedinca u društvu, kao i nagradu Jasna poljana (Nije to ništa strašno) dobio je 2021. godine.
Do sada su objavljena njegova dela: Metrolend (1980), Pre no što me je srela (1982, Geopoetika, 2002), Floberov papagaj (1984), Zureći u sunce (1986), Istorija sveta u 10 1/2 poglavlja (1989, Geopoetika, 1994), Troje (1991, Geopoetika, 2000), Bodljikavo prase (1992), Pisma iz Londona 1990–1995 (1995), Obale Lamanša (1996), Engleska, Engleska (1998), Ljubav, itd. (2000, Geopoetika, 2001), Cepidlaka u kuhinji (2003, Geopoetika, 2005), Sto od limunovog drveta (2004, Geopoetika, 2005), Artur & Džordž (2005, Geopoetika, 2006), Nije to ništa strašno (2008, Geopoetika, 2008), Puls (2011, Geopoetika, 2011), Ovo liči na kraj (2011, Geopoetika, 2011), Nivoi života (2013, Geopoetika, 2013), Držati oči otvorene, Eseji o umetnosti (2015), Šum vremena (2016, Geopoetika, 2016), Jedina priča (2018, Geopoetika, 2018), Čovek u crvenom kaputu (2019, Geopoetika, 2020), Elizabet Finč (2022, Geopoetika, 2022), Promeniti mišljenje (2025, Geopoetika, 2025). Dela su mu prevedena na više od četrdeset jezika.
Živi u Londonu.
