Alehandro Bevilakva jedan je od argentinskih pisaca koji žive u Madridu sedamdesetih godina prošlog veka. Baš pred objavljivanje svog (književnog) remek-dela, on će nesrećno nastradati... Najava ovakvog narativnog toka može samo da zavede čitaoca koji očekuje trilerski zaplet i rasplet. Nasuprot tome, ovaj bogato obojeni roman, setan i zabavan u isto vreme, predstavlja slagalicu od četiri priče onih koji su poznavali Bevilakvu, među kojima je i Alberto Mangel, kao lik, a njihova pisana svedočenja jedini su put ka istini jednom francuskom novinaru. Nepouzdane i veoma različite priče slažu se u fascinantan mozaik od kojeg sumnjičavi čitalac neće moći da odvoji pogled do poslednje stranice. Ova kompilacija fragmenata, isečaka, nedovršenih epizoda, čini, kako sam autor kaže, kolebljivu i neodređenu biografiju iza koje je utkana priča o tome u kojoj meri mi u život, a posebno u smrt bliske osobe ugrađujemo sami sebe.
Iznad svega, ovaj roman je o čitanju, o proživljavanju književnih sećanja, a potom i o pisanju i uvek zamagljenoj granici između istine i laži, realnosti i fikcije.
Otkriti nešto što se htelo zaboraviti deluje kao gotovo nemoguć poduhvat posle trideset godina, u svetu u kojem se menja sve sem nečega što je pre mnogo vekova zapisano u Knjizi psalama: „Svi su ljudi lažljivci".
Alberto Mangel, esejista, romanopisac, književni kritičar, antologičar, prevodilac i izdavač, rođen je u Buenos Ajresu 1948. godine. Živeo je i u Izraelu, Španiji, Francuskoj, Engleskoj, Italiji i Kanadi. Od 2015. do 2018. bio je direktor Narodne biblioteke Argentine. Priredio je više od deset antologija kratkih priča sa najrazličitijim temama, od fantastičnih do erotskih, i napisao nekoliko knjiga kako lepe književnosti tako i stručnih, među ostalim, Rečnik izmišljenih mesta (1982) napisan u saradnji sa Đanijem Gvadalupijem, knjigu Istorija čitanja (1996), za koju je dobio francusku nagradu Medisis, prevedenu na trideset dva jezika i u Tajmsovom književnom dodatku, svrstanu među knjige godine; potom esejističke knjige: U šumi iza ogledala: Eseji o rečima i svetu (1998), Čitalačke slike (2000), Sa Borhesom (2004, Geopoetika 2005), Biblioteku noću (2006, Geopoetika 2008), Grad reči (2007), Pakujem svoju biblioteku, Elegija i deset digresija (2018, Geopoetika 2019) i romane: Vesti iz inostranstva (1991), Stivenson pod palmama (2003, Geopoetika, 2006) i Svi su ljudi lažljivci (2008, Geopoetika 2013).
Redovno piše za novine i časopise širom sveta. Dobitnik je više značajnih nagrada i mnogobrojnih priznanja, među kojima su, pored već navedenih i nagrada Makiterik, nagrada Grincane Kavur, nagrada Fondacije Herman Sančes Ruiperes, nagrada Rože Kaloa za sveukupno delo, te Gugenhajmova stipendija. U Francuskoj mu je 1996. godine dodeljena titula Viteza umetnosti i književnosti.
Za sebe voli da kaže da je pre svega čitalac i zaljubljenik u knjige.
