„Knjiga o suštinskoj ulozi biblioteka u ljudskoj civilizaciji! Ona istovremeno pokriva veliku istorijsku dubinu kao i ogromnu geografsku širinu, od drevnog Egipta i stare Helade do arapskog sveta, ali i od Kine i Rima pa sve do internet pretraživača. Iznad svega, Mangelovom vrcavom mišlju, ličnim sećanjima i neizmernim znanjem, ona doseže zvezdane visine.
Biblioteka noću je hram pisanoj reči sazidan od najčvršćih misli i od najpostojanijeg vezivnog materijala – ljubavi."
Vladislav Bajac
Član Nadzornog odbora Narodne biblioteke Srbije
„Mangel je neumorni šampion pisane reči. On brine o knjigama…sa dubokom, nepokolebljivom strašću jer veruje da su one – još uvek, uprkos elektronskom napretku – suštinska spona između pojedinca i sveta."
The Vancouver Sun
„Alberto Mangel je zaštitnik reči i čuvar knjiga."
The Globe and Mail
„Ljubavno pismo upućeno čitanju."
Džordž Stajner povodom Istorije čitanja, The New Yorker
Alberto Mangel je dobitnik stipendije Gugenhajm i dobitnik nagrade Prix Médicis. Nosilac je titule „Ordre des Arts et des Lettres.“ Prvi je dobitnik srpske nagrade Milorad Vidaković za 2008. godinu.
Alberto Mangel, esejista, romanopisac, književni kritičar, antologičar, prevodilac i izdavač, rođen je u Buenos Ajresu 1948. godine. Živeo je i u Izraelu, Španiji, Francuskoj, Engleskoj, Italiji i Kanadi. Od 2015. do 2018. bio je direktor Narodne biblioteke Argentine. Priredio je više od deset antologija kratkih priča sa najrazličitijim temama, od fantastičnih do erotskih, i napisao nekoliko knjiga kako lepe književnosti tako i stručnih, među ostalim, Rečnik izmišljenih mesta (1982) napisan u saradnji sa Đanijem Gvadalupijem, knjigu Istorija čitanja (1996), za koju je dobio francusku nagradu Medisis, prevedenu na trideset dva jezika i u Tajmsovom književnom dodatku, svrstanu među knjige godine; potom esejističke knjige: U šumi iza ogledala: Eseji o rečima i svetu (1998), Čitalačke slike (2000), Sa Borhesom (2004, Geopoetika 2005), Biblioteku noću (2006, Geopoetika 2008), Grad reči (2007), Pakujem svoju biblioteku, Elegija i deset digresija (2018, Geopoetika 2019) i romane: Vesti iz inostranstva (1991), Stivenson pod palmama (2003, Geopoetika, 2006) i Svi su ljudi lažljivci (2008, Geopoetika 2013).
Redovno piše za novine i časopise širom sveta. Dobitnik je više značajnih nagrada i mnogobrojnih priznanja, među kojima su, pored već navedenih i nagrada Makiterik, nagrada Grincane Kavur, nagrada Fondacije Herman Sančes Ruiperes, nagrada Rože Kaloa za sveukupno delo, te Gugenhajmova stipendija. U Francuskoj mu je 1996. godine dodeljena titula Viteza umetnosti i književnosti.
Za sebe voli da kaže da je pre svega čitalac i zaljubljenik u knjige.
